The European Short Story Network

Berislav Blagojevic

Fragmenti Djetinjstva

Read this story in English

TIH SU DANA svi bili nervozni, ujedali jedni druge po ulicama, u kafanama i TV emisijama poput podivljalog čopora. Dok se ispred zgrade lokalnog radija plesalo i pozivalo na mir, Sava je lijeno širila zanosni vonj barutnog dima čiji su izvori bili negdje uzvodno. Odrasli su čistili puške i podmazivali pištolje, a ja sam završavao čitanje Lundvalove knjige „Nije vreme za heroje“. Nisam je baš razumio. Pripremao sam se za noćni ribolov – baterija, prsluk, kutija sa mrmcima, rezervne udice, silik, kačket Detroit Pistonsa koje sam tih godina tako volio. Činilo mi se da komšija Rudo, strastveni ribolovac i pritajeni alkoholičar, moj najbolji drug Mario i ja, jedini nismo bili zainteresovani za ono što se oko nas događalo. Zanimalo nas je samo da li će noćas gristi, tamo dole. Siguran sam, doduše, da je Rudu pored toga zanimalo i da li će uspjeti da prošverca pljosku sa šljivovicom pored budnog oka svoje supruge.

– Mora da sam potpuno luda kada te puštam da ideš – dobacila mi je majka dok sam se obuvao. Pogledao sam je kradomice i vidio kako vještim prstima i iglom za heklanje svoju nervozu pretače u malo umjetničko djelo. Njen pogled je bio prikovan za snimke centralne informativne emisije, dok su njene ruke i bez učešća razuma vrlo dobro znale šta rade.

- Ništa ne brini i nemoj da ostaješ budna čekajući – uzvratio sam i izašao napolje.

Nas dvojica smo išli pola koraka iza Rude. Njegov rakijom i bijelim lukom natopljeni dah tjerao nas je na povraćanje. Čizme su mi bile dva broja veće i jedva sam uspijevao pratiti ritam pripitog komšije koji je grabio prema savskom nasipu ne osvrćući se. I Mario i ja smo odahnuli kada smo konačno zagazili na klizavu glibovitu obalu. Taj osjećaj pod nogama i blato koje se lijepi do gležnjeva i pretvara noge u olovo, sve nam je to bilo poznato. Proteklog ljeta smo se tu, u šipražju zamočvarenog savskog priobalja, svi mi klinci iz komšiluka igrali do kasno u noć. Pravili smo kolibe od kartona, pruća i najlona i pokrivali ih dračom i lijanama žalosnih vrba. Igrali smo se „kauboja i indijanaca“, „žandara i lopova“, a igru „partizana i Nijemaca“ smo tog jula preimenovali u „četnika i ustaša“. Imali smo lukove sa strijelama načinjenim od ravnih stabljika šaša, a ukradene kukuruze i krompire i upecane kedere pekli smo u kamenjem ograđenim ognjištima. Riba je bazdila na naftu, ali život je mirisao na radost.

Nismo progovarali. Rasklopili smo stolice, stavili mamce i zabacili udice u sivilo ispred nas. Rudo je sjedio u sredini, tako da smo i Mario i ja mogli da učimo posmatrajući njegovo umijeće baratanja blinkerom. Mrak nas je već bio skoro sasvim potopio, kada sam uspio da uhvatim Mariov pogled iza Rudinih leđa. Gledao me onako kako se inače gleda u plovak, ili onako kako je ljetos, pretpostavljam, u kolibi gledao u Javorku, prvu djevojčicu koju je poljubio. Razrogačio sam oči i slegnuo ramenima pokušavajući nemušto da mu objasnim da ne shvatam šta želi da mi kaže.

- Gledajte u vodu, djeco! – dreknuo je Rudo i otpio pozamašan gutljaj iz metalne pljoske. Kao po vojničkoj naredbi, već idućeg trenutka smo obojica piljili u crvenkastožute stiropore koji su se blago valjuškali na talasima.

Vrijeme je prolazilo, a ribe su očigledno bile site i nisu marile za naše varalice i ukusne mamce. Rudo je pio, zaokupljen ko zna kakvim mislima, a mom drugu i meni je postajalo sve dosadnije. Kada nam se tmina konačno uvukla u nozdrve i kada sam pomislio da je vrijeme da pođemo kućama, negdje u daljini se začulo potmulo tutnjanje.

- Grmi! – izustio je Mario.

- Kiša će, idemo li? – upitao sam dižući se sa stolice.

- Pucaju – poluglasno je rekao Rudo dok je u ranac pospremao praznu pljosku.

- Jesu li blizu? – upitao je Mario.

- Ko? – kratko sam uzvratio.

- ’bem im kolač, zato i ne grize! Prepadoše svu ribu! – promrmljao je Rudo, pravdajući se sebi za nikakav ulov.

- Ko, čika Rudo? – upitao je Mario sa strahom koji mu je virio iz očiju poput žućkastih krmelja ponedjeljkom ujutro na putu do škole.

- Je li ovo pucanje blizu, čika Rudo? – nastavio sam rešetanje komšije novim pitanjem.

- ’bem im kolač, ako su oni krenuli po plijen večeras, onda ćemo i mi nešto uloviti. Djeco, imam ideju! Brzo u čamac! – uzvratio je komšija, očigledno previše zanesen da bi bio zainteresovan da odgovara na naša pitanja.

Ušli smo u čamac, prvo ja, pa Mario, a kada je odvezao sajlu i uzeo veslo, pridružio nam se i komšija Rudo. Katranom premazano korito se silno ljuljalo i na trenutak sam pomislio kako ćemo završiti u rijeci. Onda je Rudo iz dva trzaja upalio maleni bučni motor i ljuljanje je prestalo. Išli smo prema sredini rijeke nekoliko minuta, kada sam zapazio da se od buke Tomosovog motora više ne čuje ništa, čak ni detonacije. Mario i ja smo se ćutke gledali i znao sam da mislimo na isti događaj. Ovakvu buku smo doživjeli samo jednom. Finale turnira u malom fudbalu igrali smo protiv V1 i prije posljednjeg penala svi na prepunom

školskom igralištu su urlali, dobacivali, udarali u limenu ogradu i u metalne rukohvate na tribinama. Mario je sklopio oči i pogodio u donji desni ugao. Bili smo pobjednici, neprikosnoveni heroji komšiluka i vladaoci školskih igrališta. Mlađi su se divili našem podvigu, a i djevojčice su nas gledale drugačije. Iako je ta šampionska groznica trajala svega desetak dana, bio sam siguran da ćemo je pamtiti do kraja života.

- Komšija, gdje mi to idemo? – dreknuo sam u nadi da ću nadjačati motor.

- Idemo u lov na one što imaju ono što vi još nemate – zagonetno uzvrati Rudo uz lagani smiješak.

- A šta je to, čika Rudo? – promuklo je kriknuo Mario.

- Riba! – kratko je uzvratio i ispravio čamac koji je matica naginjala na desni bok.

- Kakva riba? – Mario je bio uporan.

- Som, tupane! – dobacio sam ponosno. – Som ima brkove, a mi ih još nemamo!

Čamac se zaustavio i Rudo nam je pokazao kako se bućka. Dok je udarao drvenom palicom po površini vode, objašnjavao nam je kako soma iritira ovaj zvuk i privlači ga na površinu. Rudo je pripremio glistu, podesio olovo i započeli smo monotono lupanje po vodi. Tutnjanje je ponovo glasno odjekivalo, a zbog toga što je Sava nosila zvuk činilo nam se da je ono sve bliže.

- Evo Brke! – uzviknuo je Rudo iznenada, a nas dvojica smo ustuknuli u uglove čamca, pomalo iz straha, a pomalo zato da komšiji ostavimo dovoljno prostora za borbu sa orijašom iz dubina.
Bili sam prilično razočarani kada smo ugledali mališu od nekih dvadesetak centimetara kako se koprca na golemoj udici.

- To je to? – upitao je Mario.

- Ovaj ima brkove kao ja – dodao sam zajedljivo.

- I najmlađi se ponekad upecaju – odgovorio je Rudo, koji je i sam očekivao mnogo više.

- Sad mi je jasno zašto se kaže „glup ko som“! – dobacio je Mario.

- Djeco moja, nije bitno kolika je riba. Riba je zdrava. I doktori kažu da je ona hrana za mozak, da se od nje postaje pametniji – u profesorskom maniru reče Rudo.

- Kako nešto što je dovoljno glupo da se upeca može da me učini pametnijim? – pitao sam.

Rudo me je pogledao i upalio motor. Nasumice smo se probijali kroz obruče guste magle koja nas je u međuvremenu sasvim opkolila. Režanje motora je opet nadglasalo grmljavinu. Bez riječi smo izašli na obalu, privezali čamac i krenuli kućama. Iza naših leđa su se ponovo začuli plotuni kao da je neko pritisnuo prekidač.

- Laku noć komšija – rekli smo Rudi.

- Laku noć, djeco – odgovorio je tiho.

- Vidimo se sutra – šapnuo sam Mariju i stisnuo ga za rame.

- U devet na igralištu – uzvratio je.

Majka nije spavala. Kada sam ušao u stan, nisam bio siguran da li je gledala u vrata ili u sat koji je bio okačen iznad njih. Svejedno, koferi su bili spakovani i stajali su u hodniku uredno poredani kao ulov nekog pedantnog ribolovca.



Story © Berislav Blagojevic

This translation © Branislav Blagojevic




‘Childhood Fragments’ was first published in the Serbian in Ključ je pod otiračem [The Key is Under the Doormat] (an anthology of short stories edited by dr. Petra Raymond and Dominique Geslin, TKD Šahinpašić, Sarajevo, 2011). It was recently published in Revolucionar [Revolutionary] – the author’s collection of short stories (Rende, Belgrade, 2012).


European Cultural Foundation Chapter ∓ Verse Kikinda Short Nederlands Letterenfonds Manchester Literature Festival NORLA Goethe Institut Creative Scotland